Ima vremena kada nam je bolje, kada nam je losije. Ima vremena kada nam je na stolu bolja hrana, a kada se jedva spaja kraj s krajem. Svi nesto kemijamo i pomazemo sami sebi kako da se izvucemo iz ovih suludih vremena koja su nas zapala...ili da ih bar prezivimo uz sto manje rane. Ipak, dok se mi tako brinemo sami za sebe i zivimo iz dana u dan u toplom domu i komad hrane na stolu i zalimo se sto eto bas sad nemamo novaca za kupiti kakav skuplji komad foto opreme, oni su smrznuti na ulici, prepusteni sami sebi i zive na nasim trulim ostacima koje tako bahato bacamo iza sebe. Ponekad se nadje koja dobra dusa pa im kupi pravu hranu i nahrani ih, ali to je taj dan...a sto ce biti iduci? I onda dolazi nekakav covjek, naizgled dobrocudan, mozda ga uzme pod svoje okrilje? I kad je tik do njega s nadom u novi zivot, ovaj ga podbode iz sve snage nogom u bubrege jer mu se đukela nasla na putu. Oni koji su sretniji, te su spasile udruge za zastitu zivotinja, oni svaki dan imaju hranu i netko se brine o njima. Nisu sami, bar nisu prepusteni sami sebi. Ali ipak, fali im jos nesto...falimo im mi. I kada udjete medju te zivotinje, medju te kaveze. I kada cujete taj zvuk, to nije lavez, to nije zavijanje, to je plac. Da mogu, dajem ruku u vatru da bi im suze tekle. I zato uvijek, kada vam je najteze, sjetite se da ima i onih kojima je jos gore, a kada vam je dobro, ne budite sebicni da pomognete drugima da i njima bude bolje.