pokušavam razumjeti pauka, koji je ispleo nišan ka nebu.

shvatio sam to kao provid, isjekao komadić ( neba). zvonila su zvona šestinske crkve.

pljunuo sam u novi dan, zalijepio marku, koja je dosljedna sebi ostala marka. šaljem ti taj komadić neba, kao razglednicu. ako džep ima rupa, zavidim nebu, i ako ga izgubiš, neću se ljutiti, neka bude prozor mravima, koji su niže, prozor u naš svemir.

jer i mi mali smo pod krovom visina, naše želje sitne su u svijetu vrlina.

gospođa samoća na telefonu, opet je pijana i mrmlja nerazgovjetno.

no u mojoj čaši je voda. pijuckam polako i udaram krckalicom za lješnjake. čekam cis, i čarobna krckalica pretvoriti će se u klackalicu veselih taktova, a voda u vino. mala relaksirajuća doza.

ja i granitno crna tipka plesati ćemo valcer. život mi je slow motion, kao dokonom bogatašu s cigarom u ustima.

cis, cis , cis, koje li su to ptičice u 21.15?

tebe prepuštam čarima noći.

da, znate, i ja vam pomalo....

da, znate,

i ja vam pomalo pišem,

i mlatim buzdovanom

po čeličnim vratima,

tako da se čuje moj krik

da, znate,

i ja vam pomalo pišem,

ali malo ih razumije

moj pjenušavi stil

tu uvijek bijelu crtu

na plavom papiru

da, znate,

i ja vam pomalo pišem,

no to što je napisano,

brzo rastepu vali,

iz ljubavi to činim,

uvijek ponovo i nije mi teško.

da, znate,

i ja vam ponekad pišem,

iako sam odvratan stari brod,

i prevozim, nije bitno što,

ali ružan,

ne slikaju me za razglednice.

da, i ja vam ponekad pišem,

i nije bitno što sam brod i prevozim govna,

i nisam lijep,

samo se zaustavi na tren i pogledaj moj trag...

koga raznose vali,

u kom se dupin igra,

i koji je ljepši od svake pjesme,

i življi od svake priče...

dok ne raznesu ga vali...