odlična

Bilo je ovdje puno posla

dobra!!!!

Vrlo dobra!

:-)

Nadam se da se nećeš ljutiti što možda opterećujem fotku sa jednom mojom pričom, ali se duh fotke i ove kratke priče baš podudaraju.

Davno jednom, još dok sam voleo da šetam kilometrima, našli smo se usred užarene panonske ravnice, ja i moja senka. Salaš, prema kome smo išli, je kao fatamorgana titrao na suncu i činilo se da je svakim korakom bio sve dalje. Jednog trenutka se okretoh i videh da je moja senka zaostala nekoliko metara iza mene. U neverici protrljah oči koje su me pekle od znoja. Iznuren i žedan, bio sam ljut što me, pored nesnosne vrućine, još I ovo usporava. Pozvah je da dođe, na šta mi ona umornim glasom reče da ne može više da hoda. Ležala je mala, i nekako zgrčena ispod podnevnog sunca, I bi mi je žao tada. Ludilo, pomislih:"Pa kako ću bez tebe dalje", rekoh joj! "Ne znam", tiho odgovori ona, "idi ti a ja ću doći kada se odmorim". Posle nekog vremena, na salašu, sedeći pod krošnjom stare kruške, ugledah je kako ide putem. Vukla se polako, onako mala i zgrčena, čas klizila po prašini, a onda tonula u duboke brazde traktorskih guma. Prišla je i bez reči se stopila sa hladovinom, kao da se kajala što me je ostavila. Zaspah u travi i kada sam se probudio, sunce je već dobro odmaklo prema zapadu. Pođoh sa salaša, a moja senka je bila iza mene. Odmor joj je očito prijao, narasla je i izdužila se toliko da smo morali da se dovikujemo. Ludilo, ponovo pomislih, ali sada srećan što smo opet zajedno.

Moj favorit! Predobra fotka! Umbri hvala na prekrasnoj priči! :))