Da pa ima priča. To je bio novinarski zadatak. Ulazak u Cigan-malu nije uvek lak čak i kada je podne. Na sred ulice trojica igraju barbut. Odmah kreću ka meni sa pretećim izrazom. Ovde možeš da nestaneš u po bela dana. Objašnjavam zašto sam došao i jedan odmah postaje moj pratilac i čuvar... ako zatreba. - - A jel če ovo da rušu? - Kažu da hoće. - A jel ču ja da dobjem stan ako mi srušu ovo, a vidiš da nemam ni prozor. Za pet minuta se pročulo da je fotograf u mali. Isto toliko im je trebalo da se doteraju i obuku najbolje što se može. Oni koji su procenili da ću da krenem ka njima, čekali su me ispred kuće. Oni drugi su, za svaki slučaj procenili ivice kadra dok smo pričali o tome, hoće li opština da pošalje prozor. Onda je ispred mene stao čovek sa ožiljcima po čitavom telu. Lagano se ljuljao procenjujući me. Sekundu sam razmišljao da li da podignem aparat. Krajičkom oka vidim da je tu "zaštitar", a i ... u sprinterskim disciplinama me niko nije pobedio pa... Eto fotke pre ove.