fala ti vipe, znan ja da ti znaš cinit što je dobar foto :o))

Đeri

Merikanac Đeri se zapravo zvao Jere. Bio je peto Matino dite. Prve četiri ćeri su se već poudale kad se poznjak Jere rodija. Ribar Mate je tom čudu, a dobiti sina u šezdeset i drugoj je bilo čudo, pripisa njegovoj ustrajnoj vjeri u Boga i Isusa Krista, koju je on između ostalog, iskaziva aktivnim sudjelovanjem u skuli Sv. Roka. Nešto manje je virova da je to zasluga njegove dvadeset godina mlađe žene, i da izvineš vlajine Stane.

(Da sad ne duljim s tom poznatom otočkom štorijom o Mati i Stani, reći ću samo da je Mate dugo bija stari dečko, pravi zavodnik, preteča naših kasnijih izvikanih turističkih galebova, a kako je otok malo misto i sve se znalo na njemu, to bi svaka mater svitovala ćerima da se kane Mate, jer «puno priča, a malo daje». Vlajinu Stanu nije ima tko svitovati, mater je bila daleko, a zime na otocima dišperatne. Dakle, njih se dvoje oženilo, izrodilo i uzdiglo petero dice. Dalo bi se tu još puno pričati o njihovom odnosu, karanju, varanju, ali o tom ćemo potanko drugom prilikom, ako nam je autor gornje fotke pruži priliku.)

E, najmlađi Jere je imao 5 godina kad mu je ćaća napriko umra. Bilo je tu svakakvih priča, znate i sami kakva su naša mala mista, sve se vidi, sve se čuje. Nekako se najduže zadržala ona kako je Matu na samom vrhuncu kolpalo, stalo mu srce, i neka je pokoj mu duši, bar je otiša na onaj svit zadovoljan i zadovoljen.

Mali Jere je osta sam s materom, bija je smotan i samotan. Skula Sv. Roka je pomogla koliko je mogla, o Božiću, Uskrsu, a i drugim svecima, davalo bi se što ulja, što vina, a fala svetom Roku ni novaca nije usfalilo. Istinabog neki članovi bratovštine su znali Stani pripomoći i na druge načine, ali to neka ostane među njima.

Jere je najvolija procesije koju je skula Sv. Roka organizirala nekoliko puta na godinu, zamišlja je sebe kako nosi barjak na čelu procesije, kako ga cure gledaju s divljenjem, a otočki momci sa zavišću. Stvarnost je bila drugačija, zna je on da se i za skulu mora biti novčan ako oćeš na čelu procesije Isusa na križu nositi. Stoga bi se svaku večer uvatija molitvenika, molija sv. Roku onako kako ga je pokojni ćaća učija, da postane bogat i da mu se ostvare želje.

Da li slučajno, ili zbog božje providnosti, u lito taman kad je Jere posta punoljetan, ariva je rođak Jure iz Amerike koji ga povuče sobom prikomora.

Uspija je Jery u Americi, rođak ga namirija na stariju i bogatu udovicu, a i sam Đeri je ima nešto svog biznisa.

Rekli bi ljudi, Bog mu je sve da, ali uskratija potomke. Nije Đeri toliko patija za dicom, koliko za stinama i škrapama svog otoka, noćima ih sanjao i umišljao da čuje kliktanje galebova, cvrčanje cvrčkova, udisao miris smrče…

Kako to već biva kod naših ljudi, kad umre udovica uzmi imetak i vrati se doma, umri među svojim svitom.

Đeri se vratija iz Amerike baš 16.08. na dan svetog Roka, zaštitnika mista, taman u trenu kad je procesija prolazila kraj trajektnog pristaništa. Odma je zna što mu je činiti.

Dugo je tribalo dok je Đeri uspija pridobiti većinu članova skule Sv. Roka. Gotovo se cilo selo zakaralo oko minjanja matrikule, mnoga prijateljstva su bila narušena, okretale se glave i pljucalo, pisalo se biskupu, ali Đeri je zna da je došlo vrime kad se sve može kupiti i svakog platiti. A on je ima, i neka kurvin svit vidi da ima i da mu se eto oće.

I zato ga sad gledamo na čelu procesije, polako gazi stazom prema crikvi na brdu, i misli se: jesam se za ovo namučija, ko Isus na križu…

valjalo li bi, valjalo... :))

i daj već jedanred tu priču o Mati i Stani i karanju i varanju, javi samo kaku fotku oćeš da ti napucam pa da nam dadeš i tu priču!!

;o)))

ajooooj kako dobra :)

Odlično!

mnoge su procesije prošle, a od tebe ni glasa... nisi valjda poša u jameriku :))))))