Sanjao sam Vrijeme, ono kao jedino pravedno za sve. Imalo je masku i vidim neke čudne, te grube crte lica. Oči nisam vidio. Jer Vrijeme nikuda ne gleda, ni tamo, ni iza, niti sada, ono je naprosto Vrijeme!

Zapitao sam Vrijeme u snu, onako bojažljivo: "Kako tako brzo gaziš?", "Kamo juriš, pa ima vremena da ostarim, pričekaj!?".

Onako pravedno kao i za sve, kaže: "Moram ići, Oni odozgora me prate, Oni me čuju, a ja ih ne vidim. Imam veliku Odgovornost, ali i puno vremena. Kao da robujem za njih, a vi robujete za mene. Po novom želite me kupiti, a ja nisam potkupljivo. Želite me skratiti, ali vam baš ne ide. Robujete vi, a robujem i ja! Sve do kraja tog vašeg vremena. A moje, moje stalno ide i nikada ga nemam."